Идеје Црвеног крста је у Србију донео др Владан Ђорђевић, који је под утицајем европских идеја још од 1871. године промовисао потребу за стварањем хуманитарних услова у Србији. У јануару 1876. године одржао је два предавања у просторијама „Грађанска касина“ у Београду, која су обрађивала тему „Црвени крст на белој застави“. Тада је упознао све заинтересоване са идејом Анри Динана, као и са његовом књигом „Сећање на Солферино“. Приликом наредног предавања, предложио је да се оформи Црвени крст и у Србији, како би се стекли услови за помоћ рањеним и болесним војницима. Само десет дана касније, 18. јануара 1976. године, изабран је привремени одбор са задатком да изради правила за Српско друштво помоћи рањеним и болесним војницима. Српско друштво Црвеног крста је званично основано 6. фебруара 1876. године. За првог председника изабран је митрополит Михаило Јовановић.
Одмах по оснивању, Друштво је издало Проглас српском народу, изложило циљеве и дужности Друштва и позвало све пријатеље и присталице идеје хуманости да се прикључе у што већем броју. Исте године, Главни одбор замолио је Владу Кнежевине Србије да приступи Женевској конвенцији. Након приступа, Српско друштво Црвеног крста испунило је услове за међународно признање, те је постало равноправни члан породице Црвеног крста 14. јуна 1876. године.
Кнежевина Србије високо је ценила залагање Друштва у помоћи људима, а основни задатак тадашњег Црвеног крста био је помоћ војном санитету. Кнез
Милан Обреновић одликовао је председника Црвеног крста Великим крстом Таковског реда, а 11. јуна 1876. године, Међународни комитет Црвеног крста признао је Српско друштво Црвеног крста. Рад Друштва био је усмерен на прикупљање новчаних и материјалних средстава, организовање болница, обуку добровољних болничарки, набавку санитетског материјала, ангажовању лекара и пружао је велику помоћ војном санитету.
Већ 1885. године, Друштво је имало 105 пододбора, а пред почетак Првог светског рата тај број нарастао је на 500. У Српско-Бугарским ратовима, Српско друштво Црвеног крста обављало је евакуацију и збрињавање рањеника са својих 45 санитетских возила, 37 покретних болница и санитетским возом. Српско друштво Црвеног крста издејствовало је да врховни командант Краљ Милан дозволи транспорте европских друштава Црвеног крста преко Србије, као помоћ за Бугарску са којом је Србија била у рату, поштујући Женевску конвенцију.
У првом светском рату Друштво је деловало у земљи и иностранству. Наиме, део Српског Друштва остао је у Београду и Крушевцу, седиште се преместило у Ниш, део се са војском и Владом евакуисао на Крф, а затим преко Италије у Швајцарску. Друштво је наставило рад 1918. године и већ две године касније поседовало је 40 пододбора и око 30.000 чланова. У то време велику помоћ народу преко Црвеног крста пружали су наши исељеници. Српско друштво Црвеног крста одржало је 25. децембра 1921. године свој последњи годишњи скуп и све тековине пренело је на свог наследника – Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Црвени крст је и касније мењао име у зависности од имена државе у којој је постојао. Током Другог светског рата, Друштво је деловало под именом Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије, а крајем 1944. године у свим републикама основани су главни одбори Црвеног крста.
У периоду распада бивше Југославије, Црвени крст Србије наставио је да остварује своје задатке збрињавајући велики број избеглица и расељених, дистрибуирајући помоћ од међународних донатора, углавном од Међународног комитета Црвеног крста, Међународне Федерације друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, од Светског програма хране, Хуманитарног бироа Европске уније и националних друштава и донатора који су пружали помоћ током деведесетих и почетком 21. века.
Распад СФРЈ проузроковао је издвајање организација Црвеног крста из бивших југословенских република, а Црвени крст Србије и Црвени крст Црне Горе су наставили са радом као
Југословенски Црвени крст. Августа 1993. године Међународни комитет Црвеног крста потврдио је континуитет Националног друштва Југословенског Црвеног крста у непрекидном трајању од међународног признања два друштва од 1876.године. Друштво у овом саставу наставља са својим радом све до 21. маја 2006. године, дана кад је Црна Гора напустила заједницу Србије и Црне Горе. Црвени крст Србије је поново успостављен као национално друштво 27. јуна 2006. године, а његово чланство у Међународном покрету је званично потврђено 21. септембра 2006. године.
Последњих година, Црвени крст Србије са 177 органиазција, 5 градских и 2 покрајинске органиазције Црвеног крста, посебно се ангажовао на пприхватању и збрињавању избеглих и прогнаних лица са простора бивше Југославије којих је било и до 700.000, као и у збрињавању привремено расељених лица са Косова и Метохије, којих је близу 200.000. Кроз различите социјалне програме Црвени крст Србије помаже и социјално угроженом становништву, које у Републици Србији износи преко 10 одсто од укупног броја становника. Редовним дистрибуцијама помоћи на Косово и Метохију Црвени крст Србије помаже угрожене категорије становника.
Црвени крст Војводине
За време аустро-угарске власти, у Војводини није постојало независно друштво Црвеног крста. Међутим, активности су биле присутне у појединим местима, па је тако основана локална јединица у Панчеву 1881. године, у Новом Саду 1882. и у Белој Цркви 1884. године. Новосадску филијалу називали су и “Задруга”, која је имала задатак да „у случају рата подиже болнице за рањенике и да се за њихову негу стара…“. Први председник био је Теодор Хирш. Отцепљење Војводине од Угарске проглашено је 28. новембра 1918. године, па је тако на иницијативу др Лазе Марковића покренута акција да се у Новом Саду оснује Друштво Црвног крста за Војводину. Та иницијатива је остварена 1. децембра 1918. године, када је основано Српско друштво Црвеног крста за Банат, Бачку и Барању.
Одмах по оснивању, војвођански Црвени крст је започео стварање месних одбора на територији Војводине. Створена је значајна мрежа локалних организација, па су тако у 396 општина Бачке, Баната и Барање активно деловали месни одбори. Покренуте су и акције за прикупљање помоћи за опустошене крајеве у Србији, приликом којих су прикупљане велике своте новца и поклона у животним намирницима, одећи и обући.
Од многобројних активности Црвеног крста на овим просторима (народне кухиње, дечије обданиште и склониште, прва помоћ, прикупљање хране) треба издвојити изванредан
допринос који је организација дала у санирању последица катастрофалних поплава 1926. и 1927. године, када је стихија однела више десетина људских живота и порушила преко 1.500 објеката. Прикупљени су значајни прилози у новцу, храни и одећи.
Као посебно Друштво Црвеног крста за Банат, Бачку и Барању војвођански Црвени крст наставио је да делује све до 1924. године, када је донесена одлука о његовом стапању са Друштвом Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У том тренутку, војвођански Црвени крст је имао 3.459 чланова. Након новоусвојених правила, формиран је Потиски обласни одбор Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. До краја Другог светског рата, Црвени крст у Војводини се развија као део новог националног друштва под називом Новосадски обласни одбор, затим Дунавски бановински одбор од 9. децембра 1933. године, који је, поред територије данашње Војводине обухватио и Барању.
Крајем 1934. године, на подручју Дунавског бановинског одбора, у преко 600 општина постојало је 355 одбора и 271 повереништва са 22.233 члана (892 виша, 11583 редовна и 9758 помоћних). Организовани су течајеви за борбу против туберкулозе, полних болести и рака, а отворена је и анти-алкохолна амбуланта у Новом Саду. Течајеви за добровољне болничарке и болничаре су у највећем броју одржавани у Дунавској бановини, као и самарјански течајеви помоћу којих се обучавало помоћно медицинско особље. У периоду од 1929. до 1939. године оспособљено је скоро 7.000 здравственог особља. За нове медицинске установе прикупљан је санитетски материјал, организована је служба трансфузије крви и слагалишта (магацини).
За време Другог светског рата у Војводини престаје функционисање Црвеног крста, али у појединим местима чланови Црвеног крста сарађују са добротворним друштвима и организују акције, као што је прихватна болница у Сремској Каменици, курсеви прве помоћи и санитетски течајеви широм Војводине, болница за туберкулозу на Иришком венцу која је радила и за партизане, сабирне акције („Помозимо српској деци“, „Помоћ заробљеницима“…). Почетком 1945. године, Црвени крст у Војводини се конституише као Покрајински одбор, односно Покрајинска организација Црвеног крста Војводине, у саставу Републичке организације Црвеног крста Србије. Међу првим акцијама било је трагање за несталим лицима за време окупације.
Након Другог светског рата, нагласак је дат следећим активностима: рад са добровољним даваоцима крви, курсеви прве помоћи, кућна нега болесника, курсеви за сеоску омладину, борба против туберкулозе, борба против алкохолизма, социјални рад (прикупљање материјалних средстава, кухиње, помоћ из иностранства, семинари, обуке), елементарне и друге несреће (поплаве, земљотреси, пожари).
Подмладак Црвеног крста заузима значајно место у раду читаве организације још од самог почетка. Прва феријална колонија – Летовалиште Црвеног крста на Змајевцу на Фрушкој гори, основана је 1928. године. Од укупно 1.244 школе у оквиру Дунавске бановине био је организован подмладак Црвеног крста у 506 школа са 68.383 чланова. За рад подмлатка била је задужена Секција Подмлатка Дунавског бановинског одбора а у свом програму је имала: летовалишта, изложбе, разне течајеве и приредбе, а од прослава треба издвојити Дан мира, Матерински и Дечији дан, Дан борбе против туберкулозе и Дан Подмлатка. Центри подмлатка Црвеног крста имали су за циљ да се инструктори и најактивнији чланови упознају са организационом структуром и програмским задацима. У Војводини, први овакав центар
организован је на Тестери (Фрушка гора) 1957. године.
Од посебног значаја биле су следеће активности Подмлатка Црвеног крста: семинари за инструкторе, рад теренских јединица, такмичења и
смотре у пружању прве помоћи, омладинске радне бригаде, школске кухиње, пропагандна делатност, као и климатско лечилиште „Тестера“, које је Покрајински одбор Црвеног крста Војводине 25. априла 1951. године отворио као превентивну установу дечије заштите, у чијој је близини организован Центар Подмлатка Црвеног крста 1955. године.