Двадесетпетог јануара, по старом календару, односно 6.фебруара по новом, 1876.године, на иницијативу др Владана Ђорђевића, угледног војног лекара, у Дворани београдске општине, основано је Српско друштво Црвеног крста. За првог председника изабран је Митрополит Михајло Јовановић, а Управу је чинило неколико угледних грађана тадашње Србије.
Након избора, Главни одбор обратио се Прогласом народу, излажучи своје циљеве и дужности Друштва, позивајући грађане да се упишу у чланство и оснују пододборе у целој земљи. Први задатак новооснованог Друштва био је збрињавање избеглица које су долазиле због Херцеговачког устанка. У години оснивања, Српско Друштво Црвеног крста окупило је око 2000 чланова и основало је 35 пододбора у земљи.
Исте године, 24.марта 1876.године на иницијативу Српског друштва Црвеног крста Кнежевине Србије приступила је Женевским конвенцијама. Кнежевина Србије високо је ценила залагање Друштва у помоћи људима, а основни задатак тадашњег Црвеног крста био је помоћ војном санитету. Кнез Милан Обреновић одликовао је председника Црвеног крста Великим крстом Таковског реда, а 11.јуна 1876.године Међународни комитет Црвеног крста признао је Српско друштво Црвеног крста.
Рад Друштва био је усмерен на прикупљање новчаних и материјалних средстава, организовање болница, обуку добровољних болничарки, набавку санитетског материјала, ангажовању лекара и пружао велику помоћ војном санитету.
Без обзира на тешкоће и узастопне ратове, велики број рањеника, избеглица и све тешкоће кроз које је пролазио народ на овим просторима, хумана идеја Црвеног крста се ширила, тако да је 1885.године Српско друштво Црвеног крста имало 105 пододбора. у Српско-Бугарским ратовима, Српско друштво Црвеног крста обављало је евакуацију и збрињавање рањеника са својих 45 санитетских возила, 37 покретних болница и санитетским возом. Српско друштво Црвеног крста је издејствовало да врховни командант Краљ Милан, дозволи транспорте европских друштава Црвеног крста преко Србије као помоћ за Бугарску, са којом је Србија била у рату, поштујући Женевску конвенцију.
Законским одредбама из 1896.године Друштво је постало аутономно, његов амблем је заштићен од злоупотреба, добијене су повластице на желеници, право на бесплатно коришћење телеграма, ослобођење од царинских дажбина, као и од свих такси од земаљских власти.
Темељи Дома Црвеног крста ударени су јуна 1879.године у Симиној улици у Београду, где се Црвени крст Србије и данас налази.
У првом светском рату Друштво је деловало у земљи и иностранству. Наиме, део Српског Друштва остао је у Београду и Крушевцу, седиште се преместило у Ниш, део се са војском и Владом евакуисао на Крф, а затим преко Италије у Швајцарску. Друштво је наставило рад 1918.године и већ 1920.године имало 40 пододбора и око 30.000 чланова. У то време велику помоћ народу преко Црвеног крста, пружали су наши исељеници. Српско друштво Црвеног крста одржало је 25.децембра 1921.године свој последњи годишњи скуп и своје тековине пренело је на свог наследника – Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Црвени крст је и касније мењао име и зависности од имена државе у којој је постојало. Током другог светског рата Друштво је деловало под именом Друштво Црвеног крста Краљевине Југославије, а крајем 1944.године у свим републикама основани су главни одбори Црвеног крста.
У периоду распада бивше Југославије, Црвени крст Србије наставио је да остварује своје задатке збрињавајући велики број избеглица и расељених, дистрибуирајући помоћ од међународних донатора, углавном од Међународног комитета Црвеног крста, Међународне Федерације друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, Високог комесаријата за избеглице Уједињених нација, од Светског програма хране, Хуманитарног бироа Европске уније и националних друштава и донатора који су пружали помоћ током деведесетих и почетком овог века, у количини од 650.000 тона.
Распад СФРЈ проузроковао је издвајање организација Црвеног крст а из бивших југословенских република, а Црвени крст Србије и Црвени крст Црне Горе су наставили са радом као Југословенски Црвени крст. Августа 1993.године Међународни комитет Црвеног крста потврдио је континуитет Националног друштва Југословенског Црвеног крста у непрекидном трајању од међународног признања два друштва од 1876.године.
Данас је Црвени крст Србије Национално друштво. Међународно признање му је потврђено 21.9.2006 године.
Последњих година Црвени крст Србије са 177 органиазција, 5 градских и 2 покрајинске органиазције Црвеног крста посебно се ангажовао на прихвату и збрињавању избеглих и прогнаних лица са простора бивше Југославије којих је било и до седамстотина хиљада, као и у збрињавању привремено расељених лица са Косова и Метохије, којих је близу 200.000. Кроз различите социјалне програме Црвени крст Србије помаже и социјално угрожено становништво којих је у Републици Србији преко 10% од укупног броја становника. Редовним дистрибуцијама помоћи на Косово и Метохију Црвени крст Србије помаже угрожене категорије становника.
У крајевима данашње Војводине, који су се налазили под Аустро-Угарском, било је активности на формирању организација Црвеног крста још од самих почетака ове организације: Панчево 1881. године добија прву филијалу, Нови Сад 1882. године, потом Бела Црква 1884., Суботица 1886…Новосадску филијалу називају и “Задруга” која је имала задатак да “…у случају рата подиже болнице за рањенике и да се за њихову негу стара…”. Први председник био је Теодор Хирш.
До 1906. године основана су друштва и у другим местима у Војводини након чега је 1.децембра 1918. године основано Српско друштво Црвеног крста за Банат, Бачку и Барању.
Ово друштво је функционисало самостално све до 21.децембра 1921. године када је “делокруг рада проширен на целу територију под називом Друштво Црвеног крста Краљевине СХС”.
Од многобројних активности Црвеног крста на овим просторима (народне кухиње, дечије обданиште и склониште, прва помоћ, прикупљање хране) треба издвојити изванредан допринос који је организација дала у санирању последица катастрофалних поплава 1926. и 1927. године када је стихија однела више десетина људских живота и порушила преко 1500 објеката. Прикупљени су значајни прилози у новцу, храни и одећи.
Према Правилима Друштва Црвеног крста Краљевине Југославије 8.децембра 1933. године установљен је Дунавски Бановски одбор Црвеног крста а његово подручје захватало је поред данашње територије Војводине и Барању као и знатан део северне Србије. Крајем 1934. године на подручју Дунавског бановинског одбора у преко 600 општина било је 355 одбора и 271 повереништво са 22.233 члана (892 виша, 11583 редовна и 9758 помажућих). Организовани су течајеви за борбу против туберкулозе, полних болести и рака, отворена је анти-алкохолна амбуланта у Новом Саду. Течајеви за добровољне болничарке и болничаре су у највећем броју одржавани у Дунавској бановини, као и самарјански течајеви помоћу којих се обучавало помоћно медицинско особље. Раунајући од 1929. до 1939. године оспособљено је скоро 7000 санитетског персонала. За нове медицинске установе прикупљан је санитетски материјал, организована је служба трансфузије крви и слагалишта (магацини).
За време Другог светског рата у Војводини престаје функционисање Црвеног крста, али у појединим местима чланови Црвеног крста сарађују са добротворним друштвима и организују акције као што је прихватна болница у Ср.Каменици, курсеви прве помоћи и санитетски течајеви широм Војводине, болница за туберкулозу на Иришком венцу која је радила и за партизане, сабирне акције (Помозимо српској деци, помоћ заробљеницима…). Почетком 1945. године обновљен је рад Покрајинског одбора Друштва Црвеног крста Војводине а међу првим акцијама било је и трагање за лицима несталим за време окупације.
Након Другог светског рата, нагласак је дат следећим активностима: рад са добровољним даваоцима крви, курсеви прве помоћи, куна нега болесника, курсеви за сеоску омладину, борба против туберкулозе, борба против алкохолизма, социјални рад (прикупљање материјалних средстава, кухиње, помоћ из иностранства, семинари, обуке), елементарне и друге несреће (поплаве, земљотреси, пожари).
Подмладак Црвеног крста заузима значајно место у раду читаве организације још од самог почетка. Прва феријална колонија – Летовалиште Црвеног крста на Змајевцу у Фрушкој гори основана је 1928. године. Од укупно 1244 школе у оквиру Дунавске бановине био је организован подмладак Црвеног крста у 506 школа са 68383 чланова. За рад подмлатка била је задужена Секција Подмлатка Дунавског бановинског одбора а у свом програму је имала: летовалишта, изложбе, разне течајеве и приредбе а од прослава треба издвојити Дан мира, Матерински и дечији дан, Дан борбе против туберкулозе и Дан Подмлатка.
Центри подмлатка Црвеног крста имали су за циљ да се инструктори и најактивнији чланови упознају са организационом структуром и програмским задацима. У Војводини, први овакав центар организован је на Тестери (Фрушка гора) 1957. године.
Од посебног значаја биле су следеће активности Подмлатка Црвеног крста: семинари за инструкторе, рад теренских јединица, такмичења и смотре прве помоћи, омладинске радне бригаде, школске кухиње, пропагандна делатност као и климатско лечилиште Тестера које је Покрајински одбор Црвеног крста Војводине 25.априла 1951. године отворио као превентивну установу дечије заштите, у чијој је близини организован Центар Подмлатка Црвеног крста 1955. године.