На северу Италије, у непосредној близини градића Солферино, 24. јуна 1859. године, одиграла се једна од већих битака тог доба. Са једне стране борила се француско-сардинијска војска, а на другој аустријска војска. Ова битка за резултат је имала преко 40.000 мртвих и тешко повређених људи. Као последица недостајућих капацитета војних санитетских служби тог времена, настрадале није имао ко да сахрани, а рањенима ко да пружи адекватну прву помоћ.
У близини бојног поља нашао се Швајцарац Анри Динан (Henry Dunant). Ужаснут сликом коју је затекао на бојном пољу, оставивши своје послове, почео је унесрећенима да пружа помоћ. Убрзо му је постало јасно да сам не може да обавља све послове, па је почео да прикупља становнике оближњег градића Кастиљоне и околних села, који нису учествовали у оружаним сукобима, да притекну у помоћ. Становништво се одазвало у великом броју. Иако су постојале осуде на акцију Динана и становништва, он им је тада одговорио: „Сви смо браћа у патњи“. Још тада је поставио основу хуманитарне акције – непристрасност. Ова његова реченица значила је да у невољи нема побеђених и поражених, него постоје једино жртве којима је потребна помоћ. Та Динанова замисао довела је до ослобођења аустријских лекара и болничара од стране победничких официра, па су се и они придружили у пружању помоћи.
Анри Динан и сарадници су цркве у Кастиљонеу и околним селима претворили у болнице. Поред тога, сахрањивали су мртве, записујући податке о њима како би могли да обавесте њихове породице (почетак Службе тражења).
Под утисцима Солферина, Динан је по повратку у Женеву 1862. објавио своје успомене у делу „Сећање на Солферино“. Затим је изнео и две идеје: да се у доба мира формирају
„друштва за помоћ“ која ће окупљати и обучавати волонтере за помоћ рањеницима и војскама у рату и да се усвоји један међународни споразум који би признао и обезбеђивао заштиту за та друштва. Динан је књигу објавио о свом трошку у 400 примерака, а након тога се са својим идејама обратио утицајним људима на европским дворовима покушавајући да их придобије на своју страну.
Након што је придобио још утицајних људи својом идејом, Динан 17. фебруара 1863. године оснива „Комитет петорице“. Затим је он конституисан у „Међународни комитет за помоћ рањеним војницама“. Убрзо се у тадашњим државама Европе оснивају национална друштва Црвеног крста за помоћ рањеницима и војскама и рату, па је до средине 1864. већ основано 10 друштава.
Женевска конвенција за побољшање судбине рањеника у војскама и рату је усвојена 22. августа 1864. године. Она је потврдила и знак црвеног крста као знак распознавања и заштите санитетског особља. Међународни комитет за помоћ рањеним војницима 1875. године мења име у Међународни комитет Црвеног крста. Поред помоћи рањеницима, њихов задатак је био и да шире свест о својим активностима, као и да учествују у решавању других хуманитарних проблема – раде на заштити избеглица и социјално угроженог становништва.
Акт о оснивању Лиге друштва Црвеног крста је донесен на конференцији у Кану 1919. године, а исте године ступио је на снагу потписивањем у Паризу 5. маја. Лига мења име у Лигу друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца 1983. године, а 1991. постаје Међународна федерација друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца – под тим именом делује и данас.
Поред свега што је Динан постигао својом идејом, његово дело временом пада у заборав. После низа година лутања по Европи, тадашњи шездесетогодишњак стиже 1887. године у Хајден у Апенцелу. Неколико година касније, новинар Георг Баумбергер започиње истраживање о Динановом животу, што је резултирало Нобеловом наградом за мир додељеном Анри Динану у његовој 73. години живота. Анри Динан умире 30. октобра 1910. године у 82. години живота. Сахрањен је на гробљу Сихфелд у Цириху.
Анри Динан се није борио само против ратних последица, већ се борио и против самог рата. Његова жеља била је да спречи постојање оружаних сукоба и насиља. Циљ му је био да окупи народе под знаком човечности и да створи услове за живот који би омогућили ширење истинског мира. Идеал Црвеног крста окупља све људе и народе на планети, а поред тога ради и за мир.